Састав и молекуларна структура полиестерске тканине

Хемијски назив за полиестер је полиетилен терефталат (ПЕТ); припада класи ароматичних полиестарских полимерних једињења. Његова основна структурна јединица се формира реакцијом поликондензације терефталне киселине и етилен гликола, а њена молекулска формула се може поједноставити на [Ц10Х8О4]ₙ. За полиестер намењен за производњу влакана, релативна молекулска тежина се обично креће између 18.000 и 25.000; варијанте полиестера попут вуне{9}} генерално имају нижу молекулску масу, док варијанте индустријског-полиестера обично имају релативно већу молекулску масу.

Именовање и класификација хемијских влакана у текстилним производима је у складу са стандардима прописаним у ГБ/Т 4146.1-2009.

У погледу хемијског састава, макромолекули полиестера се првенствено састоје од алифатичних сегмената ланца (-ОЦХ₂ЦХ₂О-), естарских група (-ЦОО-), бензенских прстенова и терминалних хидроксилних група. Естарске групе чине приближно 46% садржаја молекула; осим терминалних хидроксилних група, молекулу недостају друге хидрофилне поларне групе. Сходно томе, влакно показује јаку хидрофобност и изузетно слаба својства апсорпције влаге. У условима високе{8}}температуре, естарске групе могу бити подвргнуте термичкој деградацији; штавише, у присуству и високих температура и воде, реакције хидролизе се лако дешавају. Под јаким алкалним условима, могу се одвијати реакције сапонификације, што доводи до смањења степена полимеризације; међутим, на температурама испод 100 степени, стандардне концентрације детерџената генерално немају значајан негативан ефекат на полиестер.

Што се тиче морфолошке структуре, полиестерска влакна изгледају као глатки, уједначени цилиндри дуж своје уздужне осе, док су им попречни- пресеци обично скоро кружни. Настала влакна произведена центрифугирањем поседују аморфну ​​структуру и показују релативно ниске механичке особине; према томе, морају да се подвргну третманима цртања (оријентације) и -очвршћавања да би испунили практичне захтеве. Готови производи од полиестера се класификују као полу-кристални полимери, који обично показују ниво кристалности између 40% и 60%, заједно са високим степеном молекуларне оријентације; ове карактеристике чине примарну основу за високу чврстоћу материјала, висок модул и одличну стабилност димензија. Структуре бензенског прстена унутар молекуларних ланаца дају висок степен крутости сегментима ланца, чиме доприносе чврстоћи материјала и топлотној отпорности; обратно, сегменти метиленског ланца (-ОЦХ₂ЦХ₂О-) обезбеђују одређени степен флексибилности, омогућавајући материјалу да поседује избалансирану комбинацију робусних механичких својстава и могућности обраде.